Neki Srbi ne vole Novaka zbog raznih razloga. A nijedan nije ovaj njegov

67

Hrvatski novinar Ivan Mlinarić u autorskom tekstu objasnio zašto srpskog tenisera ne ceni kao Švajcarca Rodžera Federera i Španca Rafaela Nadala. Tekst prenosimo u celosti.

„Ako nakon ovog teksta Novak Đoković ikada pristane na intervju sa mnom, onda mu svaka čast. Nole, ljudino. Ta „prljava“ pomisao – da ćemo odraditi intervju – leluja mi po glavi već neko vreme, pre svega jer poznajem jednu osobu koja mu je, ajmo reći, bliska. Naravno, štošta se treba poklopiti da sednemo oči u oči jednog dana, pa, eto, možda i to da ovaj tekst nikada nije ugledao svetlo dana.

Ali, jebiga, vrag mi više ne da mira. Prelomio sam kad je Nole po ko zna koji put onako tiho, ali prilično loše primio poraz.

Da, Novak Đoković je u stanju da loše primi poraz…

Rekao bih da se Đokoviću takvo šta previđa već godinama, i to iz nekoliko (neopravdanih) razloga – jedan je od najvećih tenisera svih vremena; te svoje male nepodopštine radi povremeno, u granicama politički korektnog, taman onoliko da se ne podigne prašina; mediji i javnost mu se na neki način ulizuju i iskupljuju, jer je godinama rastao u senci Federera i Nadala i se smatra se nije bio dovoljno cenjen, pa i voljen.

Nije tajna da Đoković ni dan-danas nije omiljen i voljen poput Dvojke, što je nešto za čime tiho čezne. Dobrim delom je sam kriv za to, što je fino dočarao ponašanjem u prošlonedelnjom porazu od Roberta Bautiste Aguta, u trećem kolu Majamija

Nervoza i arogancija

„Da, on je dobar igrač i čestitam mu na preokretu, ali ovo je bio jedan od onih mečeva koje nisam smeo izgubiti… Propustio sam jako puno prilika”, blago nadrkano je započeo odgovor na konferenciji za novinare, s onom kiselom facom, ne dopustivši novinaru ni da dovrši pitanje. Jasno, pričalo se tu još o koječemu, samo da bi odjednom istakao kako su ga poremetile i neke stvari van terena, ali i da nije bio sasvim zdrav.

Na samom kraju još jednom je naglasio kako je propustio jako mnogo prilika, iako je to u najmanju ruku upitno. To ionako nije toliko bitno; priča li ovako neko ko je u stanju prihvatiti poraz ili neko koga, da oprostite, je.e što ga je neki tamo Bautista ove sezone dvaput pobedio, i to uz preokret? U krajnjoj liniji – priča li ovako jedan šampion?

Nije to, međutim, ništa toliko novo za Noleta; kada kola krenu nizbrdo, neretko već na terenu krene da se ponaša poput razmaženog klinca. Dovoljno je uočiti neverbalnu komunikaciju, pa i površno poznavati psihologiju – obično krene da gestikulira ili napravi grimasu, ponekad u neverici pogleda prema boksu, a najmilije mi je kad se cinično cereka sebi u bradu, kao da želi reći “ma, nemoj me je..ti da možeš igrati toliko dobro”.

Što je najgore od svega, a što se potpuno previđa, je činjenica da u trenucima kad je meč ili set u slepoj ulici doslovno onako napola – da nije sasvim očigledno – krene tankovati pojedine poene. Radi se obično o svega nekoliko poena i to ne dolazi kao plod nekakve uštede energije ili slično, već onako uvređeno poručuje da nije na 100 posto čime zapravo omalovažava suparnika. Brate, igraj, bori se do kraja, bez obzira svrbi li te levo jaje ili što bi već moglo mučiti napaćenog Noleta.

U meču sa Bautistom, odjednom se ‘obrušio’ na skupljača loptica – te je od ionako jadnih i uplašenih „kmetova“ nervozno i arogantno odmah tražio lopticu kako bi servirao, iako je do tada ritualno imao običaj prvo da uzima peškir između poena. Naravno, bahatost je iz njega isplivala u trenucima kad je u trećem setu imao brejk zaostatka i kad nije izgledalo kao da ima nešto mnogo prilika.

Nakon poraza od Zvereva u prošlogodišnjem finalu završnog Mastersa u Londonu, umesto da se fokusira na to što je sjajnu sezonu, iako su ga mnogi unapred pokopali, okončao kao broj 1 – Đoković je opet imao potrebu pomenuti kako nije bio sasvim zdrav, kao ni u Parizu, gde je dva nedelje ranije u finalu izgubio od Karena Kačanova.

Nekoliko meseci ranije, na Roland Garosu je nakon poraza od Marka Ćećinata održao sramotnu konferenciju na kojoj se ponašao poput nadurenog, razmaženog klinca. Manje-više na svako pitanje odgovarao je sa da ili ne i vruće je glave takoreći izmislio da nije siguran hoće li igrati sezonu na travi, što je valjda trebalo značiti da pomišlja odustati od života i tenisa. Hteo, ne hteo, na taj način je sebe stavio u centar pažnje oduzimajući sjajnom Italijanu, koji je upravo ostvario rezultat karijere, njegovih pet minuta slave.

Noletova frustracija

Uveren sam da jedan deo vas dobro zna o čemu pričam, a završimo zasada sa onim meč loptama za Federera, na US Openu 2011. Ovde je jadničak razočaran što je zbog dve izborene meč lopte za Federera valjda 90 posto tribina zapalo u ekstazu, a još se pre počeo mrštiti.

Da, to je onaj gotovo mitski meč; usledio je Noletov ritern, nakon kojeg je stao animirati publiku i okrenuo meč u svoju korist, a Federer je imao valjda najgori ispad u karijeri kada je o tom riternu frustrirano pričao kao o srećnom udarcu kakvog on, tobože, nikada ne bi odigrao. Nole je tada gospodski odgovorio, baš onako kako on to zna, da ne bi sada ispalo kako pričamo o kakvom frustriranom i nerealizovanom bilmezu.

Taj Đokovićev odnos sa publikom oduvek je bio prilično komplikovan.

Navijačima nije bio dopadljiv još od samog početka karijere kad je bio sumnjičen da neopravdano, u trenucima kad klizi u poraz, predaje mečeve ili zove medicinske tajm-aute. Za to su ga svojevremeno optužili i Federer i Endi Rodik. Nole je neumorno nastavio ulagati u svoj imidž, neretko se predstavljajući kao duhovita i otkačena osoba, a sve u želji da se publici uvuče pod kožu. Ali čini mi se kako nikada nije shvatao jednu stvar — zapravo, publika i nije u tolikoj meri bila protiv njega.

Naprosto su Federer i Nadal svet za sebe; dva obična, normalna i skromna tipa. Takoreći komšije. Obojicu je zbog toga lako voleti, a pogotovo Federera zbog načina na koji igra i dominira; Nadal je takođe spektakularan i oko sebe ima auru neverovatnog borca. S druge strane, Nole nikada nije odavao utisak tako iskrenog ili autentičnog i još se usudio umešati u tu romantičnu idilu ili dramu, i to na kakav način — njegova je dominacija ‘negledljiva’, teška i ružna za protivnike, kao da nikom ne uliva nadu u drugačije sutra. Uostalom, publika opšte voli da navija za autsajdere, a to je još slađe protiv takvog tipa. Još kada se na ovako drzak način zamerite Rafi koji je odigrao legitiman udarac…

Šalu na stranu; iz tog ‘progonstva’ ili života u senci Federera i Rafe rodila se Đokovićeva frustracija koja zna eksplodirati, kao u onom poznatom slučaju u Madridu kad je gotovo ceo meč ratovao s publikom. Doduše, jednu stvar treba imati na umu — rekao bih da je Nole ponekad svesno antagonizovao taj odnos sa publikom. Da je, ajmo reći, dopuštao umišljati kako su svi protiv njega, da ga je to hranilo i davalo motovaciju; da je time budio balkanski inat u sebi i od njega neretko profitirao. A te ponekad burne proslave baš nisu prijale picajzlastoj teniskoj publici.

Neki će možda reći da Đokoviću sada ‘prebrojavamo krvna zrnca’, ali nam to nije ni najmanja namera.

Baš sam neki dan sasvim slučajno naleteo na jedan citat velikog Špace Poklepovića: “Hoću viteštvo, hoću kulturu, hoću uljudnost” Špacina maksima može se odnositi na sport, ali ako malo razmislimo, tenis je baš idealan za njenu primenu; u tenisu je veština gotovo uvek onaj presudni faktor, tačnije uticaj sudija, sreće i ostalih pizdarija uistinu je minimalan. Ako je tako, zašto bi onda neko trebao tražiti izgovore, pozivati se na povrede i slično, pogotovo ako se radi o nekome ko želi biti najveći svih vremena? Povrede koje Đoković spominje verovatno su sitnice koje muče hiljadu tenisera i prećutni dogovor je da se o tome ne priča.

Tenis je, uostalom, gospodski sport; okej, mogu razumeti potrebu za drugačijim ili politički nekorektnim igračima, ali Đoković radi upravo suprotno od onoga čemu stremi — želi biti gospodin i omiljen poput Dvojke, a neretko ne može biti takoreći običan u porazu. Na kraju krajeva, kroz tenis se, pa i opšte kroz sport, treba i može postati boljom osobom; treba naučiti kontrolisati emocije, pobediti svoje demone i izaći s terena ‘čist’ sa samim sobom, spreman ‘osvetiti se’ idući put. Zato bi tu misao — ‘kad sam na vrhuncu, obojica znamo da si mali miš za mene’ — Nole trebao zadržati samo za sebe. Drugim rečima, trebao bi da ukroti svoj ego.

Kad je Novak Đoković zapao u onu najtežu krizu u karijeri, navijao sam za njegov povratak, pa i verovao u njega. U polufinalu prošlogodišnjeg Vimbldona protiv Nadala gotovo sam huliganski navijao za njega i bilo mi je drago kad je svima koji su ga otpisivali začepio usta. Ali ovo ionako nema nikakve veze s tom ‘trkom na život i smrt’, tj. trkom za GOAT-a; što se kaže, neka bolji pobedi.

Sve u svemu, Noleta sam manje-više uvek cenio, a stekao sam utisak kako ga u poslednje vreme sve veći broj teniskih poklonika sve više ceni, što je apsolutno zaslužio. Pa, opet, kao da uvek postoji neka zadrška prema njemu. Cenimo ga kao igrača, ali ga kao sportistu baš i ne volimo. Ne volimo ga i ne obožavamo ni blizu kao Dvojku. I možda će jednog dana Nole prestići tu dvojicu i postati najveći svih vremena, nešto što ga već ‘večno’ održava u životu i na neki način postaje njegova opsesija.

Ali, uprkos tome što ćemo ga još više ceniti, nekako duboko u sebi znaćemo da zapravo nikada nije bio poput Njih. Nikada nije bio takav gospodin, nešto za čim samo tiho čezne.

Za to je, nažalost, barem što se mene tiče, dobrim delom sam kriv…“

Izvor telesport.telegram.hr
Možda Vam se takođe svidi:
Loading...