Na radu pogine više od 50 radnika godišnje, kazne simbolične

73

U prvih sedam meseci inspekcije su izašle više od 5.000 puta na teren, obilazile su firme i razna gradilišta, pronašle gotovo 2.000 radnika na crno, razne nepravilnosti, sačinile zapisnike, prosledile nadležnima. I posle toga nije se desilo gotovo ništa, piše Danas.

Navodi se da nema zapaženijeg reagovanja države na to, a ilustracija su gotovo simbolične kazne koje se odrede u slučajevima kada se i utvrdi odgovornost.

Za poslednjih nekoliko godina zapažena je bila samo jedna zatvorska kazna od četiri godine određena za odgovornog poslodavca čija su četiri neprijavljena radnika stradala u Zemunu, kada se na njih obrušila zemlja, i još jedna nepravosnažna, od godinu dana.

Sve ostalo se završi kao prekršaj jer se zakon ne sprovodi, a još će teža situacija da bude kada se usvoji ovaj novi, najavljeni zakon o bezbednosti, koji sve svodi na prekršaje, kaže za Danas Goran Rodić iz Građevinske komore Srbije.

Rodić dodaje da se na Zapadu u ovakvim slučajevima isplaćuju milionske odštete, a odgovorna lica osuđuju na višegodišnje kazne.

On objašnjava da je domaća građevinska industrija uništena, prvo sankcijama 90-ih, ali još više u prethodne dve decenije. Neke od moćnih firmi urušene su privatizacijom, dok su druge pred katancem jer ih država redovno zaobilazi kod velikih investicija, čak i onda kada ponude ubedljivo niže cene i daleko stručnija rešenja.

Rodić navodi primer Mostogradnje, koja je svojevremeno bila 15. kompanija u svetu a sada je pred stečajem jer godinama rade kao podizvođači kod stranih „tašna-mašna“ firmi za koje su i projektanti i izvođači. Podseća i da je Energoprojekt dobio novog vlasnika i da je preostao samo Institut CIP.

“Sramota je, radili smo kapitalne projekte, mostove, puteve a ni na jednom nisu bile domaće kompanije. Iako su naši ljudi pisali tendere, uslovi su bili takvi da čak ni domaći giganti nisu mogli da se prijave. Manje poslove vlast dodeljuje svojim prijateljima i kumovima, veći idu strancima koji ovde imaju dva do tri zaposlena, a za sve po mizernim cenama angažuju podizvođače. Među njima nisu samo domaće firme, procenjuje se da na našim gradilištima radi oko 10.000 stranih radnika, tu su Turci, Albanci, Makedonci, Kinezi. Oprema koju oni donose ne proverava se, nije atestirana i tek će se dešavati nesreće ukoliko se u međuvremenu ne uključe inspekcije više ministarstava”, kaže Rodić i dodaje da to nije samo problem građevinarstva, već da su i ostali sektori privrede prošli na sličan način.

Inače, u proseku godišnje na radu pogine najmanje 50 radnika, a bar trećina, neretko i polovina nesreća događa se na gradilištima, dok je prerađivačka industrija druga na spisku visokog rizika. Bar deset puta više je ekscesnih događaja sa teže ili lakše povređenima, a ono što posebno brine je da se u nekim fabrikama nesreće učestale, a prolaze bez utvrđene odgovornosti.

Prema podacima sa sajta Ministarstva za rad, samo u prvih devet meseci ove godine inspekcije su, zbog povreda i smrtnih slučajeva izašle na teren 652 puta. Od tog broja, u 34 slučaja razlog je bila pogibija radnika, 544 ekscesa dovelo je do teških povreda, 58 do lakših, a 16 do kolektivnih.

Prema rečima Saše Dimitrijevića, predsednika Granskog sindikata građevinarstva Nezavisnost, od 53 smrtna slučaja na radu u prošloj godini, Inspektorat za rad podneo je 40 krivičnih prijava a za prvih devet meseci ove 27, ali to nije konačan broj jer se u nekim predmetima još uvek radi.

“U poslednjih pet godina podneto je ukupno oko 120 krivičnih prijava, ali u više od 40 odsto predmet zastari ili se odustalo od gonjenja. Pri tom, više od polovine prijava odnosi se na nesreće u kojima su stradali neprijavljeni radnici. Ni zaprećene kazne nisu male, prekršajne se kreću i do dva miliona dinara a krivične od tri do 12 godina, ali je problem to što se one u sudovima višestruko umanjuje, pa se u prekršajnom postupku naplati i do deset puta manji iznos, a u krivici imamo presude od šest meseci, godine ili godine i po”, kaže Dimitrijević.

On ističe da se najveći problemi u bezbednosti javljaju kod firmi koje nemaju sindikate, koji inače nisu omiljeni ni kod vlasti ni kod poslodavaca.

“Kad imamo organizaciju, mi permanentno radimo na edukaciji, učimo radnike da prepoznaju rizike. Problem je što kod nas više nema velikih građevinskih kompanija u kojima su ranije postojale jake službe koje su vodile računa o bezbednosti i procedurama. Sada dominiraju male firme, ima ih mnogo jer se preko građevine lako pere novac ili dobro zarađuje na uštedama u opremi ili bezbednosnoj proceduri. Dodatna opasnost je to što se 30 odsto poslova odvija u sivoj zoni, bez kontrole, pri čemu se polovina pogibija dešava upravo na takvim gradilištima”, kaže Dimitrijević.

Izvor Danas
Možda Vam se takođe svidi:
Loading...